Kafane u srpskoj tradiciji imaju veoma značajnu, gotovo mitsku dimenziju. Mesta koja otvore um i razvežu jezik. Mnoge velike ideje i velika dela, rađali su se upravo u ovim kultnim okupljalištima. Kada bi silne birokrate i političari s vremena na vreme svratili u po neku kafanu na čašu bezazlenog razgovora radi razgovora, sigurno bi lakše izlazili na kraj sa brojnim problemima. Jer kafana ima tu neku čudnu moć, da ti pomogne da vidiš ono što je očigledno, a opet nekako nevidljivo. Kao za nekoliko mladih ljudi u kafani u pasažu, dok su pričali o svom lepom gradu. Gradu koji silno žudi da rađa, jer je plodno tlo koje može puno da rađa. Gradu koji čezne za umetnošću i smehom, gradu koji je gladan kulturnih manifestacija. Gradu koji ima tradiciju svog pozorišnog festivala. I onda, ko zna odakle, na sred kafanskog stola, između polupraznih čaša,
TRAS!!! – Nušićijada!
Permanent link to this post (148 words, 1 image, estimated 36 secs reading time)
