petararbutinaMožda je Šarli –ja, a možda i nije

U svetlu događaja koji su obeležili protekli mesec, a koji se tiču pozicije satire i humora u današnjem svetu, kao i pozicije pojedinca, društva ili ideologije u humoru i satiri, objavljujemo deo teksta Petra V. Arbutine, književnog kritičara i predsednika žirija Konkursa za najbolju satiričnu priču Nušićijade, čija će kompletna verzija biti dostupna na blogu autora: Dnevnik nespokoja – https://rujanski.wordpress.com/ od petka, 30. januara 2015. Da li se zbog satire ubija ili je satira postala ubistvena, ko je sve danas Šarli, ko ima potencijal da se smeje onome što ga ugnjetava, šta kreira i gde su granice između humora i uvrede, da li je svet izgubio kreativni potencijal da se nasmeje sebi i šta bi danas činio Nušić samo su neka od pitanja koja autor postavlja i podstiče na razmišljanje o njima.

Sada bi neko povodom naslova mogao da kaže: kao da to nismo znali do sada! Izgleda da nismo, ili smo sve primetili kada je otišlo predaleko. Davnašnja je teza da je ubistvo jednog čoveka zločin, a ubistvo sto ljudi statistika. Nismo dobro videli zločine, jer su bili daleko od naše (para)intelektualne udobnosti, a kada samo postali brojke, bilo je već kasno. Smeh se zaledio, a svima nam je postalo prevruće. Pogubljenje novinara satiričnog lista „Šarli ebdo“ nije statistika, ali zločin svakako jeste. Da li je svet postao toliko ozbiljan da se zbog satire ubija, ili je satira ubistvena? Ni jedno ni drugo dovoljno i ne na pravi način. Žrtve su, ipak, stvarne. Otišli smo predaleko u nadi da će neko shvatiti šalu na način na koji mi želimo, zaboravili smo da neko ne želi da shvati nas takve kakvi smo. Svet nije unipolarna pozornica s jednim dominantnim obrascem, već poligon s mnoštvom različitosti, koje nisu uvek nepomirljive, osim ako ne želimo da ih pomirimo u poniženju. Što se, uzgred budi rečeno (ko je rekao Srbija?!), i radi. To je jedinstveni politički koncept. Ista mera siromaštva svima, za koju mislimo da je očekivani standard, i smeha (bez igara) za koji mislimo da je satira, nije uvek dovoljna. Poniženi, kako je davno video i shvatio F.M.Dostojevski, mogu (i često jesu) da budu i uvređeni, a to onda nije dobro.

Limiti se pomeraju, provokativnost mora da bude vulgarna, jer je život izgubio dostojanstvo, a dostojanstvo razumevanje za drugog. Šta bi to trebalo da znači u praksi ili u svetlu poslednjih događaja? Pre svega, svest o granicama, ne o autocenzuri, već o granicama pristojnosti. Izgubivši karakteristične (usamljene) modele prema kojima je bila upravljena satirična žaoka, odnosno promenom prioriteta i postajanjem onoga što smo ismevali glavnom društvenom vrednošću, satira je izgubila oštrinu. Više nije mogla da dosegne razliku, jer razlike više nije ni bilo, odnosno inteligentni su i dalje bili inteligentni, kreativni i dalje kreativni, a prostaci i primitivci i dalje na vlasti. Šta se promenilo? Primitivizam takozvanih elita, oportunizam političke moći, teror društvene korektnosti, birokratska tupavost… postale su poželjne i vladajuće (ovo poslednje posebno) osobine, nezaobilazne i neophodne za društveni uspeh. Potencijal intelekta da se nasmeje onome što ga ugnjetava prostotom i primitivnošću posustao je, publika se smanjila, prostota proširila, omasovila. I kako onda napraviti razliku?

Gde su zaista nestali prostori u kojima je duh mogao da se poigra životom i zašto je čitava planeta postala dvorana iskrivljenih ogledala u kojoj nisu smešne spodobe već normalni ljudi ispred ogledala iskrivljene percepcije? Zašto nam sada Aleksa Žunić, Živka… (dopuniti po sopstvenoj slobodi i želji likovima iz knjižice Nušić za lenštine) izgledaju tako razborito i obično, ili smo možda iscrpli želju i mogućnosti da se smejemo sebi u njima?

Vremenom, malim pristajanjima na velike laži, svismo počeli da učestvujemo u prividu.Postali smo deo karikaturalne ozbiljnosti sveta, koji je izgubio glavni kreativni potencijal da se nasmeje sebi. Izgubili smo „budalašku slobodu“ (vidi:https://rujanski.wordpress.com/page/2/ ), a bez takve slobode nismo u stanju da shvatimo da je istina bezgranična, a da je naše interpretacije ograničavaju. Samim tim su karikaturisti „Šarli ebdoa“ morali da „šibaju mrtvog konja“ i da agresivnim provokacijama bude škrt smeh, ali ne i svest, ili da privid svesti zamene nedostatkom savesti. Ne može se od satire zahtevati velika društvena odgovornost, i ne treba da je bude, jer bi je onda progutali demoni udvorištva i političke korektnosti, a onda to više nije to. Ali se može i mora zahtevati originalnost, inventivnost, skriveni smisao i asocijacija koja prelazi u univerzalnu metaforu, fokusiranu iz jednog pera ka svima, a ne obratno.

No, kako je to inačeu Parizu, tradicija balova i svetkovina održava se vekovima i to veoma uspešno. Tako beše i ovog puta. E, sad, što je komemorativna, koga briga, našao se razlog za bunt i pripadnost kolektivitetu u slavlju, života ili smrti, zar je uopšte bitno? Kakvo je stanje u Srbiji? Isto, mislim, ko na parastosu nekom drevnom dedi, za koga su zaboravili da je i živeo, pa se ucveljene snajke, komšije, sinovi i unuci s pesmom na usnama valjaju po grobljanskom blatu, krčme imovinu kao u Nušićevom Pokojniku, a sve u slavu ljubavi, razumevanja i dobrih namera. Satira ovde, čudnog li paradoksa, uspeva, vlast se „namešta“ da ne može bolje,satiričari – bar oni kojima jezik i plajvaz nije zavezao premijerov ledeni ton inspektora Kalahana koji izražava saučešće Terminatoru povodom taštine smrti – imaju tema napretek. Kako onda totalitarna vlast nije zabranila satirične priloge na televiziji i u novinama, kao što se desilo s nekim ozbiljnim političkim emisijama? Ateista najbolje dokazuje da Bog postoji, satiričar u Srbiji pokazuje i dokazuje da postoji vlast, koja čak može da bude smešna i zanimljiva u satiričnim interpretacijama, pošto u stvarnosti ništa nije smešno. Satira je ventilkoji „odušuje“ muku i nezadovoljstvo i stvara privid da je ipak sve normalno i da ipak neće biti onako kako je više nego očigledno da hoće. Političari nisu još utvrdili svoje božansko poreklo, pa karikaturistima ne preti prevelika opasnost, kao što je slučaj s nesrećnim ljudima u redakciji „Šarlija“. Ne vidim nikakav razlog zbog koga bi srpski karikaturisti crtali karikature Muhameda, na primer, i time vređali muslimane, kada ispred sebe imaju vrhovno božanstvo sa sve ikonostasom pratećih „svetaca“ pride, koji vređaju intelekt svima onima koji ga imaju. Eto još jednog tipično srpskog paradoksa, luda se ogleda u kralju, kralj jedino istinski živi u ludi, narod uživa u prividu. Vlast koja svoj identitet i postojanje zasniva na smehu završava u plaču, ali ne svom.

Šta bi rekao Nušić? Ništa! Bavio bi se malim čovekom, u kome je tragika njegove egzistencije i komika vlasti koja se u toj egzistenciji ogledamnogo bolje nego na portalima, naslovnim stranama, panelima, demonstracijama i mitinzima. I on  i skromni spisateljski talenat pisca ovih redova, ne bi morali da krive sliku u karikaturu, sve je već krivo i iskrivljeno dovoljno da nam ni vratovi neće dugo biti pravi. O krivim Drinama (Mekama i Medinama i Emiratima, bez „Er“) i Beogradu na vodi, ne bih na ovom mestu. Zbog gorepomenutih ugroženih sloboda, da ne pođe nešto po zlu, pošto po dobru sigurno neće.

Ko će se posle svega toga sećati „nekih karikatura“ (šta ono beše u Švedskoj, ako se ne varam, s karikaturama proroka Muhameda, pre petnaestak godina?) osim onih koji će povremeno odlaziti na groblje ili onih koji su davno shvatili „ta na groblju na golemu, ta uvek smo mi na njemu“ (Čika Jova Zmaj). Zato je Je suis Charlie univerzalna formula i mantra neslobode unipolarnog sveta i vrednosti koje ne vrednuju i ne poštuju ništa, pa ni satiru. Toliko.

Petar V. Arbutina

(Dnevnik nespokoja – https://rujanski.wordpress.com/)

Jedan od poslednjih koncerata legenda muzičke scene Kemal Monteno održao je u Ivanjici na našoj Nušičijadi. Bio je to spektakl kakv će na hiljede posetilaca pamtiti zauvek. Uz gromoglasni aplauz i ovacije Kemal se oprostio sa publikom, nažalost zauvek. Tom prilikom dao nam je i poslednji intervju koji je započeo pričom kako je na svet došao kao dete jedne velike ljubavi.

kemonusicijada

-Svi se pitaju kako se ja zovem Kemal a prezivam Monteno. Moj otac je Italijan i on je za vreme rata došao ovamo, upoznao moju majku i smrtno se zaljubio. Onda sam iz te ogromne ljubavi nastao ja. Prezime sam nasledio očeveo, a ime mi je dala majka. Mojim roditeljima i njihovoj neizmernoj ljubavi posvetio sam pesmu ”Šta je život”

Bio je življi nego ikada.

- U životu sam snimio tri-četiri spota. A sada za dva dana 20 spotova, za svaku pesmu po tri, auuu, nisam mogao zaspati od umora. Ja ne volim ta snimanja, spotove, televizije…. Volim da pevam, to mi je merak.

Publika, koncerti, ljudi, bili su mu posebna životna motivacija.

-Ne brojim godine, pesme,koncerte…Desi mi se da sam umoran pre koncerta ajoooj… A kad izadjem na binu, sve zaboravim i posle nastupa sam odmoran, raspoložen mogao bih tri dana da pevam i pijem… Uvek brinem da li je dobro ozvučenje, je li mi je naštimovana gitara, kako će publika reagovati…. Imam tremu i danas pred nastup . I to je dobro, jer po meni tremu nemaju samo oni što pojma nemaju sa životom, budale je baš briga šta ćeš ti reći, e mene nije briga šta ćeš reći ti ili neko drugi…Ja želim da ljudi uživaju u onome što radim. Kada su oni zadovoljni ja sam ispunjen.

Njegove pesme izazivale su lavinu emocija.

-Ne volim na koncertima da ljude davim novim pesmama. Pustim pesmu i ako ona dodje do tebe i dirne te, to je to. A sad ja kao da ubedjujem publiku kako imam nove mnogo dobre pesme to je bezveze. I mrzim te priče pojedinaca, snime novu pesmu pa kao, e ta je najbolja ne svetu. Ma nije tačno. Meni je najbolja pesma ona što se svidja tebi ili tamo nekom u publici.

Često je na krilima emocija umeo i da zaplače.

- Na mom prvom velikom koncertu u Sarajevu, izašao sam nešto da kažem i ugledao sam neke ljude, došao do pola i stala mi knedla u grlu. Bilo je tih slučajeva i kada me pesma dodire pa mi zasuze oči. Ljudi se stide zaplakati, komentarišu kao vidi on plače. Izvini, čovek koji ne zna zaplakati,nasmejati se, napitii, živeti…ja ga ne pikam. Ma čim on ne zna ispričati vic, beži od njega.

Iako je zagazio u sedmu deceniju i dalje su mu prilaze obožavateljke.

-Neki dan sam u kafiću pio piće i prilazi jedna gospodja. Kaže , Kemo sa vašom pesmom ”Branka” moj život je promenjen, tolike godine sam čekala da vas upoznam, mogu li samo da vas dodirnem. Meni drago jer ljudi sami osete potrebu da dodju, slikaju se, popričaju, zato što im ja ne okrećem ledja. Za ljude pevam, za ljude živim, jer ako nisam sa ljudima, šta ću sam…Sam ne mogu živeti.

Slava ga nije promenila.

-Novac, status, slava, šta to znači? Mi smo samo ljudi i nikad me ništa od toga ne može promeniti. Mislim ko je normalan, normalan je šta god da radi. A ko je budala, nema pomoći. Svi veliki ljudi su normalni, poput Tome Zdravkovića, Davorina Popovića, mog Arsena i Olivera, pokojnog Dragana Stojnića, e to su bili pevači i ljudine. Isto je i u nogometu, ako je veliki fudbaler miran je i vaspitan, ako je uslovno rečeno desni bek koji lomi noge kolegama, taj ni Bogu ni narodu ne valja.

kemalmmasa

Glas Kemala Montena i njegove pesme obeležile su živote generacija koje su živele i žive na području bivše Jugoslavije, ali i svih onih koji su se odavde rasuli po belom svetu. Spadao je u red neponovljivih umetnika sa nezaobilaznom crtom blage naravi koja krasi velike ljude.

Ivanjica i gosti Nušićijade će mu večito biti zahvalni za predivni doživljaj koji je priredio.
Dragi Kemo, počivaj u miru!

U subotu, 27. decembra, održana je redovna godišnja sednica Skupštine Udruženja gradjana KudeS-Inicijative za kulturnu decentralizaciju Srbije, čiji je rad posvećen prvobitno organizaciji Nušićijade, ali i svim procesima koji je prate. Skupština je održana u prostorijama Nušic fondacije u Beogradu zbog svog svečanog karaktera usled proslave 150 godina od rodjenja Branislava Nušića, prijema novih članova u udruženje, ali i prijema počasnih članova i članova volontera.

skupstinaKudeS1
skupstinaKudeS2Tokom tročasovnog rada okupljeni su se dotakli svih bitnih tema za dalji rad udruženja i organizaciju Nušićijade, medju kojima su preovladala pitanja održivosti, saradnje medju institucijama, finansija i nacionalne kulturne politike.
Jedna od vaznih tema bila je činjenica da su opštinska sredstva za održavanje Nušićijade, do sada korišćena preko UG KudeS, prebačena na Dom kulture, te je napravljen plan za preciziranje dogovora oko njihovog korišćenja i obaveza koje Organizacioni odbor ima po ovom pitanju, nakon čega se razgovaralo o mogućnostima koja dolaze sa nacionalnog nivoa.

“Naša zemlja nalazi se u civilizacijskom problemu koji proizilazi iz nejasnog kulturnog konteksta, te je u daljem radu dobro pokušavati ostvariti pomoć od države, ali još važnije tražiti druge i drugačije izvore finansiranja” rekao je Petar Arbutina, počasni član udruženja.

“Nema kontinuiteta u kulturnoj politici, i zato ćemo se najviše oslanjati na sebe same”, rekao je Petar Božovic, takodje počasni član udruzenja, upućen u dešavanja još od prve Nušićijade.

Nakon što su se svi članovi složili oko uslova daljeg rada, usvojili izvestaj za 2014. i plan za 2015. godinu, odabrana je nova predsednica udruzenja usled nemogucnosti dosadašnje predsednice, Dragane Ilic, da nastavi da obavlja ovu funkciju. Za novu predsednicu UG KudeS jednoglasno je izabrana Zorana Parezanović, dok će Dragana Ilic biti zamenica predsednice. Predsednica Skupštine ostala je Vera Jovanović, jednoglasno podržana od strane svih prisutnih.
Nakon sastanka Skupštine koja je protekla u efikasnom radu, intelektualnoj razmeni i odličnom raspoloženju, razgovor je nastavljen uz ručak na kom su utanačeni pojedinačni dogovori i radne obaveze članova.

Jovan Cirilov obituary

Theatre producer and writer who co-founded the Belgrade international theatre festival

Jovan-Cirilov-guardian

Jovan Cirilov managed to keep the Belgrade international theatre festival running throughout the conflicts in the region during the 1990s

read moreculture

 

Govoriti o Jovanu Ćirilovu, njegovom doprinosu srpskom teatru i kulturi može se u čistim superlativima a da to nikome ne zazvuči prigodno i prenaglašeno.

538240_cirilov--foto-zoran-ilic_f

Bio je čovek raskošnog intelektualnog potencijala koj je živeo s knjigama, među knjigama i za knjige i jedan od poslednjih ovdašnjih korifeja duha kome nije lako premeriti raspon što ga pravi klatno njegovog angažmana.

Jovanovo ime i talenat su najobičniji novinski članak – logikom žanra podložan prozaici i površnosti – uzdizali na viši i trajniji nivo, a suptilnu akademsku raspravu činili su razumljivom i prijemčivom i najprosečnijem čitaocu. I nema polja gde je misao mogla nešto uraditi a da se Ćirilov, s punim pravom, nije osetio pozvanim da ostavi traga: okušao se kao pesnik, romanopisac, teatrolog, kritičar, dramaturg, priređivač, antologičar, esejista, prevodilac, lingvista…

nastavak teksta pročitajte na 

bliconline

U svojoj osamdeset četvrtoj godini preminuo velikan naše kulture i pozorišta, dramaturg, teatrolog, pisac, kolumnista, leksikograf, prevodilac, filozof i erudita, Jovan Ćirilov. Jovan Ćirilov bio je član Programskog Saveta Nušićijade od njegovog osnivanja, i tako ne samo učinio veliku čast poštovaocima Branislava Nušića i organizatorima Nušićijade, već suštinski doprineo kvalitetu selekcije festivala u oblasti pozorišne umetnosti.
jovancirilovnebojsanusic

 

“U toku kratke saradnje sa gospodinom Ćirilovim, imali smo priliku da se uverimo ne samo u njegovu beskrajnu kompetenciju, već i u njegovu blagu narav i toplinu. Ovaj intelektualac bez premca svoje veliko znanje nije pokazivao kroz kritiku i osudu onoga što nije bilo dobro, već kroz isticanje onoga što je bilo vredno. U neku ruku podsećao nas je na Nušića: kao što ovaj kroz svoj humor nikoga nije osuđivao, već je na svet gledao sa puno vedrine i tolerancije,  tako i sud gospodina Ćirilova nikada nije sadržao osudu, već isključivo pohvalu za ono valjano, uz razumevanje za sve nesavršenosti. Njegova veličina bila je vidljiva u svakoj reči, komentaru i odluci.” kazala je Vera Jovanović, koordinatorka festivala “Nušićijada”.

Odlazak Jovana Ćirilova nemerljiv je gubitak za kulturnu scenu Srbije, Evrope i sveta. Njegovo veliko delo ostavlja nam odgovornost da brinemo ne samo o njegovom legatu, već da se kulturi, a naročito teatru, posvetimo još ozbiljnije, pažljivije i obazrivije, jer ovaj velikan koji je decenijama krčio put novim formama i postavljao putokaze za nove generacije više nije među nama.

Programski savet, organizatori i tim Nušićijade opraštaju se od Jovana Ćirilova sa velikim bolom i najvećim poštovanjem, uz obećanje da će čuvati uspomenu na njegovo veliko, intelektualno delo, bez premca u našoj kulturi.

Mesto i datum komemoracije i sahrane Jovana Ćirilova biće naknadno objavljeni.

Rođen je u Kikindi 30. avgusta 1931. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1955. Godine. Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postao je 1955, najpre kao asistent režije, dramaturg, pa umetnički direktor, a od 1985. upravnik JDP-a. Bio je umetnički direktor-selektor Bitefa od osnivanja 1967, kada je postao i dramaturg Ateljea 212 (do 1985).

Jovan Ćirilov je bio pozorišni esejist i kritičar. Objavio je roman „Neko vreme u Salcburgu“ (1980), dve zbirke poezije (Putovanje po gramatici i Uzaludna putovanja) i nekoliko filmskih scenarija. Bio je član Srpskog PEN centra.

Jovan Ćirilov dobio je dve Sterijine nagrade, za kritiku i za životno delo, Oktobarsku nagradu grada Beograda za celokupno stvaralaštvo, Nagradu „Joakim Vujić” za doprinos srpskom pozorištu, a Francuska ga je odlikovala ordenom Viteza umetnosti i književnosti. 

Jovan Ćirilov o Branislavu Nušiću

 

 “Nušićeva dela je okrznulo nepovratno osećanje za apsurd kao moguć izvor smeha… Nušić se svojom beskrajnom vedrinom svakog časa  otrgne od sumornosti, čak i kada mu se nameće kao druga strana pesimizma… Nušić se rađa u svetu koji žudi za optimizmom, vedrinom, čak praštanjem pomoću smeha”

“Iako je između dva svetska rata bio prihvaćen pretežno kao zabavljač, Nušić je u svojim delima, dao vrlo ozbiljnu svojevrsnu studiju društva, što smo videli i u njegovim kasnijim inscenacijama. “Gospođa ministarka”, iako pisana za čuvenu glumicu Žanku Stokić, je studija mentaliteta i karaktera. Pitao sam Miru Stupicu, koja je gledala Žanku u toj ulozi, i rekla mi je da je Žanka u istančanom urbanom maniru donela na scenu duhovitu, a oštvru sliku našeg patrijarhalnog
društva i mentaliteta.”

“Tokom prve polovine pedesetih otkrivali smo Beketa, Joneska, a Mata Milošević je radeći na tada avangardan način “Ožalošćenu porodicu” podsetio ili ako hoćete otkrio našeg Joneska – Nušića. Prikazao ga je kao ozbiljnog satiričara, dubinskog pisca, a na kao lakog balkanskog zabavljača.”

dzepninusicUdruženje građana “KudeS” i organizatori Nušićijade pripremili su jedno specifično izdanje objavljeno povodom 150 godina od rođenja Branislava Nušića. Peta Nušićijada i rođendan velikog pisca bili su povod za rađanje publikacije Džepni Nušić, iliti Nušić za lenštine, a želja koja ju je izrodila jeste želja da genijalnost i aktuelnost ovog velikog pisca dođe do što većeg broja što različitijih ljudi.

Oni koji su bili vredni i čitali Ben Akibu uživaće u ponovnom smejanju, a oni koji nisu bili tako vredni biće radosni zbog shvatanja šta su mogli propustiti.  Svi će se, pritom, verovatno zapitati u kom je vremenu Nušić živeo, i da li je danas možda življi nego u sopstvenoj epohi.

100 izvoda Nušićevih komedija daju uvid u njegovo briljantno shvatanje sveta, društva, ljudi i njihovog mentaliteta, kao i u njegov predivni humor koji ni narodne poslanike, ni pisare, ni  gospođe ministarke, ni sumnjiva lica ne osuđuje i ne satire kroz satiru, već sagledava sa puno razumevanja i vedrine.

Ova publikacija predstavljena je tokom ovogodišnje Nušićijade, a 8. oktobra 2014, na dan Nušićevog rođendana, objavljena na sajtu Nušićijade i nalazi se na linku “Džepni Nušić, iliti Nušić za lenštine”

Uživajte u čitanju!

logoFB

Veličanstvenim vatrometom uz zvuke Jovana Maljokovića i  Balkan salsa benda spuštena je zavesa na petu jubilarnu Nušićijadu.

Događaje na Nušićijadi je tokom četiri festivalska  dana  propratilo oko 45000 ljudi koji su imali priliku da dožive duh nušićevog vremena kroz četiri pozorišne  predstave, tri koncerta, mnogobrojne izložbe, radionice, performanse, besedničko popodne, satirično veče, kabare i mnoge druge sadržaje.

Po prvi put naš najveći komediograf  smešio se ljubiteljima humora uz jutarnju kafu, čekao “na izvol’te’’ u kafani, biblioteci, prodavnici, apoteci…

Najmasovnije čitanje Nušića, satira, beseda i vizuelni vremeplov, neki su od detalja po kojima će se  pamtiti ovogodišnji festival kulture i zabave u Ivanjici.

“U vremenu užasnog neukusa i turbo-folka, divno je da u Srbiji neko uspeva da napravi kulturni događaj kao što je Nušićijada.  Ovo što se u Ivanjici dešava vraća veru u kulturu pa mala varoš sa svim tim papazjanijama, kostimima, kreacijama zaista liči na Nušićevo vreme. Fantastično je što se organizatori festivala bore protiv vašarijade, i ja ću biti tu da im pomognem u svakom trenutku” – rekao je glumac Sergej  Trifunović.

Centralna tema ovogodišnjeg festivala bila je posvećena 150-godišnjici od rođenja Branislava Nušića i malom jubileju, pet godina nušićevanja u Ivanjici.

-Na prethodnim izborima sve političke partije koje su se predstavljale u Ivanjici navodile su Nušićijadu kao deo svog političkog programa. Tako da bez obzira ko je za koga glasao, Nušićijada  je apsolutni pobednik ne samo prethodnih izbora. Nadam se da će još dugo da traje jer nam je ova doza kulture zaista potrebna – rekao je Milan Milosavljević – glumac,  Ivanjičanima poznatiji kao Nušić.

Dani posvećeni poznatom komediografu otvoreni su predstavom “Rođendan gospodina Nušića” u izvodjenu Zvezdara teatra, a onda su se ređali kulturni, sportski i edukativni sadržaji. Od velikana muzičke scene Kemala Montena, Lepe Lukić, Čede Marković do premijernog nastupa benda Manjifiko i umetničkog vojnog ansambla Stanislav Binički. Pažljivo odabrane pozorišne predstave predvodjene plejadom poznatih glumaca,  besedničko popodne, nušićevska pitanja za nušićevske odgovore od Njuzovaca za Zorana Kesića.

Poseban šarm petoj Nušićijada dala je dečija scena čiji je predvodnik ove godine bio legendarni Raša Popov.

Praunuk Branislava Nušića, Nebojša Nušić uručio je predsedniku opštine Ivanjica Milomiru  Zoriću minijaturnu bistu našeg književnika izražavajući nadu da će u nekom od narednih festivalskih ljubileja imati priliku da otkrije veliku bistu Branislava Nušića u gradu koji ga na ovakav način slavi i pamti.

Inače, Nušićijada je festival koji se održavao u Ivanjici od 1968. do 1972. godine u organizaciji ivanjičkog Doma kulture. Bio je to festival filmske komedije, trajao je 6. dana, održavao se u prvoj nedelji septembra i privlačio kulturni svet tadašnje Jugoslavije. Pamti se, kako po kulturnim sadržajima, tako po dobroj atmosferi, kafani i šali, jer je to bio “praznik humora i veselja”.

Želja za obnovom ovog festivala u Ivanjici postoji od kad je on ugašen. U cilju pokretanja Nušićijade grupa mladih ljudi je u aprilu 2008. pokrenula peticiju i za manje od mesec dana skupila 3.797 potpisa, što je  cinilo više od 10. odsto od ukupnog broja stanovnika ove opštine.

Nešto kasnije inicijatori ove akcije osnovali su udruženje građana pod imenom KUDES – inicijativa za kulturnu decentralizaciju Srbije.Nakon što je u oktobru 2009. Skupština opštine Ivanjice donela odluku o obnovi festivala, na organizaciji partnerski rade Opština Ivanjica, Turistička organizacija opštine Ivanjica, Dom culture Ivanjica i Kudes.

Osnovni ciljevi festivala su bogaćenje kulturnog života zajednice, njeno aktiviranje, aktiviranje mladih i talentovanih ljudi opštine i regiona i unapređivanje turističke ponude opštine, regiona i čitave zemlje.

Novi festival zadržao je svoja stara obeležja poput glumca u ulozi Branislava Nušića, fudbalske utakmice i kostimirane parade pa ivanjička čaršija i njeni građani u tri festivalska dana poprimaju izgled s kraja 19. i početka 20. veka.

Ni kiša koja je pala u Ivanjici nije mogla da pokvari veličanstvenu završnicu ovogodišnje Nušićijade. Iako je svečana parada zbog lošeg vremena otkazana, više stotina građana prisustvovalo je vraćanju ključeva grada predsedniku Zoriću, od strane Nušića koji je za 4 dana svoje vladavine ,,drmao”Ivanjicu.

zatvaranje-kljucevi

,,Silno sam se zamorio predsedničkim obavezama i uzeo sam godinu dana neplaćenog odsustva da se odmorim i sakupim snagu za vladanje iduće godine”, u svom stilu je izjavio Milan Milosavljević glumac u ulozi velikog srpskog komediografa.

Na licima prisutnih bilo je i sete što je ovogodišnja Nušićijada tako brzo prošla. Vidno zadovoljan bio je i predsednik opštine Milomir Zorić, koji je nakon vraćanja ključeva od strane Nušića, rekao da je peta Nušićijada bila potpuni uspeh. U nastavku ceremonije zatvaranja, predsedniku Zoriću je uručena bista Branislava Nušića, od strane upravitelja Nušić fondacije, Nebojše Nušića, za negovanje lika i dela srpskog velikana. Primajući poklon predsednik Zorić je između ostalog rekao da bista Nušića treba da stoji i na nekom od trgova u našem gradu gde je bilo najviše događaja za vreme festivala. On se zahvalio akterima ove manifestacije i uputio poziv svima da se iduće godine ponovo nađu u Ivanjici.

zatvaranje-bista

“Prezadovoljna sam odzivom gostiju koji je prevazišao moja očekivanja, ali i kvalitetom programa koji su imali priliku da vide svi posetioci u protekla tri dana koliko je trajao festival”, rekla je na zatvaranju koordinatorka Nušićijade Vera Jovanović.

Tokom ceremonije prikazan je i dokumentarni film, čiji protagonisti su govorili o istorijatu festivala.

Veličanstvenim vatrometom spuštena je zavesa na, kako mnogi kažu, izuzetno uspelu manifestaciju, u čijem programu je bilo 7 pozorišnih predstava, pet izložbi, tri velika muzička koncerta, bogat dečiji program i mnogo propratnih sadržaja.

zatvaranje-vatromet

Za donatore i prijatelje, u nastavku večeri je pripremljen koktel u pivnici hotela “City”, dok su na “Okruglo pa na ćoše”, nušićevce nastavili da zabavljaju sjajni Jovan Maljoković i Balkan salsa bend.

Prema slobodnim procenama, u tri ipo dana festivalske fešte, Ivanjicu je posetilo više od 40.000 ljudi.

maljokovic0

Kiša je stala i krenuo je Maljoković. Posle prvih taktova sa bine ”Okruglo pa na ćoše” publika je počela da se izvlači ispog tendi kafića i prilazi da pozdravi majstora jazz-a. Odlični pesme i ljuljanje mase, podiglo je atmosferu pred svečano zatvaranje ovogodišnje Nušićijade. Kako je i sam Jovan rekao: ” posle svečanog zatvaranja, nastavljamo sa žurkom na otvorenoj sceni.”

maljokovic2

U dva seta, pre i posle zatvaranja festivala, Balkan Salsa bend i Jovan Maljoković bili su na pravom mestu, na proslavi festivalskog rođendana. Kao jagoda na torti, na glavnoj ulici sve je treperelo u ritmu salse i jazz-a.